Globus Novine | Globus Mtk

Što će reći: sasvim u skladu sa tradicionalnim, odavno uobičajenim javnim nereagovanjem, uz ovdašnju generalnu nezainteresovanost za tu tradicionalnu manifestaciju zvanu "molitveni doručak". A, posebno za belosvetsku dimenziju tog februarskog okupljanja, na koju se privatno pozivaju i vrlo uredno odazivaju (o državnom ili o svom trošku) prevashodno gosti iz zemalja sa, inače, vrlo skromnim rejtingom na svim relevantnijim međunarodnim rang-listama.

Ta priča se, međutim, ponavlja iz godine u godinu, pri čemu su i sad, u četvrtak, među tri i po hiljade domaćih i stranih gostiju - u pola tuceta za tu priliku spojenih dvorana vašingtonskog Hiltona - ponovo bilo vrlo lepo zastupljeno i nekih pedesetak zvanica sa bivšeg jugo-prostora. Gosti iz Srbije bili su u tom sastavu, po običaju, najbrojniji, mada ni ostali nisu mnogo zaostajali. Izuzev Slovenije koju je, kao i kod ostalog razvijenog sveta, na tom jutarnjem ugođaju zastupao samo ambasador u Vašingtonu.

Od naših predstavnika, najzadovoljniji je otputovao iz Vašingtona Slobodan Petrović, potpredsednik Vlade Kosova i predsednik tamošnje Samostalne liberalne stranke. On je u četvrtak, neposredno posle doručka, bio primljen u Stejt departmentu kod Hilari Klinton, pred njen polazak na međunarodnu bezbednosnu konferenciju u Minhenu, gde je ona, uzgred budi rečeno, sutradan pomenula i Kosovo kao „jedan od konflikata na Balkanu, koji čine Evropu nesigurnom i nepotpunom u svojoj celovitosti“.

Ivica Dačić, sa svoje strane - kako je pred odlazak saopštio dopisnicima srpskih medija - konkretno je pomenuo kongresmene Bartona, Tarnera i Rorabahera kao sagovornike koji su iskazali razumevanje za njegovu ideju o „pravednom razgraničenju za Kosovo i Metohiju“.

Na pitanje Danasa da sumira rezultate posete, Dačić je konstatovao, za početak, da je sadašnja politika SAD prema Kosovu i Srbiji proizvod činjenice da je Obaminu administraciju sad vode ljudi iz „nekadašnjeg Klintonovog okruženja“. Ukazao je, tim povodom, na potrebu „zajedničkog imenitelja“ u građenju bilateralnih odnosa Vašingtona i Beograda, imajući u vidu da je „Amerika najveća sila na svetu, a Srbija najveća država na Balkanu - i tu nema regionalnog mira i stabilnosti bez učešća Srbije“.

Obrazlažući tu tezu, potpredsednik Vlade Srbije zaključio je na kraju i sledeće: „Rekao sam im, zamislite situaciju da se u Srbiji - u kojoj je već podrška za ulazak u EU pala ispod 50 odsto - odluči da država ne želi da uđe u EU, nego da se žele najbliži odnosi s Rusijom. I da se onda u jednom trenutku odluči da se u Srbiji postavi neki ruski raketni štit. Da li je to najviši interes Amerike? O tim stvarima niko ne razmišlja. Došli smo do nivoa gde Srbija ne može više sama sebe da natera na pozitivan pristup. Sve sam im to rekao. I oni su svesni te situacije, ali kažu da ne veruju da je to moguće... Samo, nemoj posle da bude kasno“.

Ne elim da umrem, ali, ako se to dogodi u nastojanju da spasim nau zemlju i moj narod - onda neka tako bude
U ime Alaha, blagog i milosrdnog!
Ima tome ve 40 godina ili moda i vie od toga? Vie se ne seam, ali inio sam sve to sam mogao da bih ljudima sagradio kue, bolnice, kole. Kad su bili gladni, dao sam im hranu. ak i u Bengaziju sam pustinju pretvorio u itnicu. Usprotivio sam se i preiveo napade onog kauboja Regana. Kada je ubio moju usvojenu sirotu erku, eleo je da ubije mene. Umesto mene ubio je to siroto dete. Pomagao sam svojoj brai i sestrama u Africi novanom podrkom za Afriku Uniju, inio sam sve to je bilo u mojoj moi da ljudi razumeju koncept demokratije u kojoj narodni odbori upravljaju naom zemljom.
Ali to nikad nije bilo dovoljno. Kao to su mi mnogi rekli, ak ni ljudi sa kuama od deset soba, novim ormarima i nametajem nikad nisu bili zadovoljni. U svojoj sebinosti uvek su eleli vie. Tada bi Amerikancima i drugim posetiocima priali da su im potrebne demokratija i sloboda ni u jednom trenutku shvatajui da priaju o sistemu u kome se ljudi kolju, u kome najvee pseto dere sve ostale pse. Oni oni su i dalje ostajali oamueni i zavedeni od te dve rei, i nisu shvatali da u Americi nema besplatnih lekova, da u slobodi i demokratiji nema besplatnih bolnica niti podele besplatnih stanova. Nema ak ni besplatnog obrazovanja, nema ni besplatne hrane osim kad ljudi moraju da prose ili stoje u dugim redovima da bi dobili tanjir supe. ta god da sam radio, nekima nikad nije bilo dosta. Ali drugi, ti drugi su znali da sam ja sin Gamala Abdela Nasera, jedinog istinskog arapskog i muslimanskog voe koga smo imali jo od vremena Salaha al Dina (Saladina) - oveka koji je za svoj narod osvojio i darovao mu Suecki kanal. Tako sam i sam za svoj narod osvojio i darovao mu celu Libiju. Naserovim stopama, koje sam pokuao da sledim kako bih svoj narod sauvao od kolonijalne dominacije i lopova koji su eleli da nas opljakaju.
Danas sam cilj napada najjaeg saveza u vojnoj istoriji. Moj mali afriki sin Obama eli da me ubije kako bi oduzeo slobodu naoj zemlji, kako bi nam ukrao nae besplatne stanove, nae besplatne lekove, nae besplatno obrazovanje i zamenio ih amerikim lopovlukom pod imenom kapitalizam. Ali svi mi u treem svetu znamo ta kapitalizam zapravo znai. To znai da korporacije upravljaju svetom, a narod trpi i stenje. To takoe znai da za mene vie nema izbora - da moram da se kapitalizmu suprotstavim i da u na tom putu, ako Alah to poeli, morati i da umrem. Hou da svi znate koji je to put: to je onaj isti put na kojim smo zajedno kroili, koji je nau zemlju uinio bogatom, doneo joj poljoprivredna zemljita tamo gde je nekad bila pustinja. To je put koji nam je dao hranu i zdravlje, ak nam omoguio da u ovoj naoj Libijskoj Damahiriji zaposlimo nau afriku i arapsku brau i sestre.

Метки: Magazin